Tipovi vakcina

U zavisnosti od tipa antigena, odnosno od tehnologije dobijanja antigena koje sadrže, vakcine klasifikujemo na:

Atenuisane  virusne vakcine koje sadrže živi virus koji je oslabljen tokom procesa proizvodnje tako da ne bi trebao da izazovu stvarnu bolest kod osobe koja je vakcinisana. Nose potencijalni rizik od ispoljavanja virulencije patogena kod osetljivih primaoca kao i mogućnost reverzije atenuacije. Ne preporučuju se osobama sa oslabljenim imunim sistemom. Primer:  M-M-RVAXPRO®, Varilrix® i Rotarix.

Atenuisane bakterijske vakcine sadrže žive oslabljene bacile.  Primer: BCG vakcina 

Atenuisane toksoidne vakcine sadrže toksoide (oslabljeni toksini mikroorganizama). Primer: IMOVAX DT ADULT i TETAVAKSAL-T®

Inaktivisane virusne vakcine sadrže virus koji je ubijen da ne izazove bolest, ali telo ga i dalje prepoznaje i podstiče proizvodnju antitela protiv njega. Imuni odgovor je znatno slabiji i traje kraće u odnosu na atenuisane (žive) vakcine. Zato je neophodno da sadrže adjuvans i da se daju u više doza. Preporučuju se pojedincima sa oslabljenim imunim sistemom. Primeri: AVAXIM® 160 U, Imovax Polio.

Podjedinične vakcine (sadrže prečišćene delove mikroorganizama) – U nekim slučajevima, ceo virus ili bakterija nisu potrebni za imuni odgovor. Potrebni su samo važni delovi, deo ili „podjedinica“ bakterija ili virusa koji izazivaju bolest. Dobijaju se prečišćavanjem mikroorganizama ili korišćenjem genetičkog inženjeringa (rekombinantnom tehnologijom – rDNK). Pošto podjedinične vakcine ne sadrže sve delove mikroorganizma, mora im se dodati adjuvans i daju se u više doza.

• Vakcine na bazi proteina –  Primer mogu biti rekombinantne vakcine koje  su napravljene genetskim inženjeringom, postupkom i metodom manipulacije genetskim materijalom organizma. Korišćenjem rDNK tehnologije, gen koji kodira željeni protein (vakcinalni antigen) se ugrađuje u vektor za kloniranje (plazmid), i tako nastala rekombinantna DNK se unosi u odgovarajuće ćelije (često su to bakterije E. coli ili kvasnice), koje se kultivišu na hranljivim podlogama, čime se obezbeđuje sinteza velikih količina proteina od interesa (proteina za vakcinu). Protein od interesa se zatim izoluje, prečišćava, kombinuje sa adjuvansom i drugim ekscipijensima i inkorporira u vakcinu. Primer:  Euvax B®, Synagis®, Gardasil®.

• Vakcine na bazi polisaharida – Polisaharidne vakcine kao glavne antigene sadrže polisaharide (obično iz kapsule bakterija). Polisaharidi su slabo imunogeni. Međutim, za vakcine sastavljene isključivo od pročišćenih polisaharida  smatra se da su efikasne samo kod starije dece i odraslih. Primer: Pneumovax 23

• Vakcine na bazi konjugata polisaharida i proteina – Smatra se da vakcine napravljene samo sa polisaharidima nisu efikasne kod male dece jer njihov imuni sistem nije u potpunosti razvijen, stoga su  napravljene konjugovane vakcine, kod kojih je polisaharid jednog patogena vezan za proteinski nosač koji je imunogen, najčešće difterijski ili tetanusni toksoid ili neki površinski protein bakterija. Primer: Act-HIB®, Nimenrix,  Prevenar 13®.